Predsednik Fondacije Bijenala Pjetranđelo Butafuoko brani se stavom da je Bijenale „otvorena institucija koja odbacuje svaku formu cenzure”.
„Kao na bojnom polju” – tako se u najkraćem može opisati situacija na ovogodišnjem, 61. Bijenalu savremene umetnosti. To je verna slika današnjeg sveta, ali i potvrda istorijske uloge ove manifestacije koja je u kriznim vremenima oduvek bila magnet za kontroverze.
Najveći potres izazvala je odluka Fondacije Bijenala da dozvoli Rusiji ponovno otvaranje nacionalnog paviljona, prvi put od početka invazije na Ukrajinu.
Zbog toga je Evropska unija odboru Bijenala zapretila sankcijama i povlačenjem finansijskih sredstava.
Potez je izazvao i političku krizu u samoj Italiji: italijanski ministar kulture razrešio je dužnosti predstavnicu vlade pri Bijenalu jer je prikrivala informacije o povratku ruskog paviljona na ovu smotru.
Predsednik Fondacije Bijenala Pjetranđelo Butafuoko brani se stavom da je Bijenale „otvorena institucija koja odbacuje svaku formu cenzure”.
Istovremeno, potpisnici pisma protiv učešća Izraela podsećaju da istorija ove manifestacije pamti da je učešće Južnoafričke Republike bilo zabranjeno od 1968. do 1993. godine zbog politike aparthejda, dok je 1974. godine čitavo izdanje Bijenala bilo posvećeno protestu protiv vojnog udara Augusta Pinočea u Čileu.
Zašto se onda danas tolerišu invazija Rusije na suverenu zemlju i stradanje u Gazi – pitaju se aktivisti i potpisnici peticija.
Teza o paviljonima kao „prostorima slobode” pada pred činjenicom da ih biraju i finansiraju matične države, čime umetnici postaju neka vrsta diplomata svojih zemalja. To direktno obara argument o „umetnosti iznad politike”.
Ministar je rad proglasio „neprikladnim i polarizujućim“, zbog čega je paviljon ove države na kraju ostao prazan.
Kritičari ovogodišnjeg Bijenala skreću pažnju i na to da je ruski paviljon platforma kojom upravljaju ljudi bliski Kremlju (poput ćerke Sergeja Lavrova), što ga čini čistim sredstvom „meke moći” i propagande.
Ni ranija izdanja Bijenala u političkom smislu nisu bila neutralna, ali ovogodišnje je označilo definitivan kraj iluzije da takva neutralnost uopšte postoji. Nacionalni paviljoni više ne predstavljaju samo umetnike, već diplomatski rejting država.
Dovoljno je pogledati u sopstveno dvorište: polemika povodom izbora našeg predstavnika Predraga Đakovića i njegovog rada „Preko golgote do vaskrsenja” završila se peticijom za povlačenje njegovog učešća zbog „netransparentnosti i neprofesionalnosti postupka komisije koja je zloupotrebila svoju nadležnost”.
Peticije su aktuelne i u Veneciji i kod nas, ali ne vrede mnogo.
U svetu u kojem su nacionalni paviljoni postali diplomatski rovovi, a umetnici njihovi nevoljni (ili voljni) čuvari, svaka nada u „sterilni mir” umetničkih smotri zapravo je uvreda za stvarne žrtve.
Ako umetnost i aktivizam tokom ove smotre ne uspeju da istinski naruše tu tišinu i razbiju iluziju o neutralnosti, onda ova manifestacija prestaje da bude kulturni događaj i postaje puki saučesnik u zaboravu. Vreme je da umetnost prestane da „apeluje” i počne da prokazuje.
Izvor: danas.rs
