Jedna od zamki koju muškarci na moći postavljaju kad podčinjavaju sebi žrtvu je i ona da će vas ubuduće, ako o zloupotrebi te moći progovorite javno, a javna ste ličnost, ljudi uvelike gledati kroz tu prizmu. Neće toliko biti važno ni vaše umijeće, ni ono čime se bavite, ni vaši snovi, već prije svega status žrtve.
Za izaći van tog okvira potrebna je snaga, potrebna je i podrška. A onda se desi da vas splet okolnosti, kao i vaše umijeće, dovedu u vrlo neobične situacije, poput igranja u predstavi sa čijom se tematikom možete poistovjetiti. I tu pokažete svoje znanje, ali prije svega nepristajanje na ulogu žrtve.
Zato razgovor s glumicom Milenom Radulović koji slijedi stavlja fokus prije svega na bunt i nepristajanje. Baš kao što je to bio slučaj i sa ovogodišnjim ne:Bitefom.
Sve oko Bitefa, odnosno ne:Bitefa je ove godine bilo specifično, neuobičajeno, uključujući i predstavu “Proces Peliko”. Imam osjećaj da je igrana na nekom redovnom Bitefu, da ne bi bilo toliko pozitivnih reakcija. Kakvo je vaše mišljenje?
Pozitivne reakcije bi bile proporcionalne, ali intriga i nenormalno interesovanje ne bi. Samim tim što je Bitef postao ne:Bitef upravo zbog Mila Raua i predstave “Proces Peliko”, i što su u znak protesta zbog odnosa prema kulturi i slobodnoj misli kolege učestvovale pro bono ne bi li plastično pokazale i predstavile slogan ne:Bitefa – “Bitef je tamo gde se okupimo”. Gerilska priroda festivala izazvala je nazapamćenu pažnju gledalaca i “Proces Peliko” je zaista od tada talk of the town.
Predstava je igrana na Fakultetu dramskih umjetnosti, mjestu gdje su počele blokade fakulteta i to joj daje još više na simbolici. U kom momentu se saznali da će se tamo igrati i kako ste se osjećali zbog toga?
Često sa širokim osmehom kažem da sve revolucije novijeg datuma kreću sa FDU – i ona koju sam pokrenula ja i moje koleginice, tada i dalje studentkinje, a onda i blokade. Naš fakultet je revolucionarno mesto i zato je i logično bilo da se predstava tamo i odigra.
Bila sam srećna što sam se s pravim i dobrim razlogom vratila na fakultet koji godinama nisam posećivala, a kolege i ja smo se osećali vrlo studentski tog dana, u najpozitivnijem i najsrećnijem smislu te reči.
Veliki broj ljudi je bio dio predstave. Mnogi prethodno nisu imali nikakvih dodira sa glumom. Koliko se u tom smislu rad na predstavi razlikovao od uobičajenog i šta su bili najveći izazovi?
Mislim da je to veliki kvalitet ove predstave. Ti ljudi su doprineli da se taj dokumentarni, istiniti ton dodatno ostvari, i to je zanimljivo kao koncept jer se glumci na sceni retko mešaju sa aktivistima, dramaturzima, rediteljima… Imali smo jednu probu dan pred izvedbu, kada je koncept postavljen, a svoju “ulogu” je svako spremao sam prema indikacijama koje je dobio dan pre od reditelja. S obzirom na to da je bila samo jedna proba, svi do jednog smo bili strašno uzbuđeni, čak smo imali tremu.
Dobili ste i Grand pri ne:Bitefa. Možda ćete biti i jedina osoba koja ga je dobila, pod uslovom da naredne godine, ali i narednih Bitef opet bude bez one odrednice “ne”. Kakav je značaj baš zbog svega toga dobiti takvu nagradu?
Za mene je značaj pre svega emotivni. Duboko sam dirnuta gestom Jasne Žmak, i zbog ženske solidarnosti, i regionalne, i umetničke. U svakom smislu takav zaključak ove priče je jedan pravi hepiend ovog divnog kratkog, ali intenzivnog procesa. Ljubav, umetnost, hrabrost, se udvajaju, dižu na kub i po tome ću pamtiti “Proces Peliko”.
Ova nagrada spaja moj glumački i aktivistički rad, što je naročito lepo. Nikada ne bih pomislila da će se te stvari isprepletati. I lepo je što posle svih mojih muka sa sistemom nagrada dođe kroz jedan kolektivni umetnički bunt.
To nas dovodi do pitanja moći umjetnosti i njenog uticaja na javnost. Koliko jedna predstava može uticati na promjenu percepcije problema kao što je seksualno nasilje? Šta je potrebno da bi “sramota zaista promijenila stranu”, kako je to govorila Žizel Peliko?
Umetnost jedina može duboko uticati na promenu svesti, jer čovek jedino putem dramske forme zaista može da proživi i u potpunosti da bude na mestu drugog čoveka. Umetnost ne involvira samo naš racio, stavove, informisanost, već naše celo biće, dušu i srce, zato je ta forma duboko transformativna i važna.
Ova predstava je zaista dotakla ljude, a istovremeno ih mnogo čemu naučila, uplašila, rasplakla, naterala na razmišljanje. Odvela je gledaoce na mesta na kojima nikada nisu bili, jer je sadržaj kao dokumentaran naročito atraktivan, a na sve to vrlo nepoznat, nov i hipnotišuć. Sala “Mata Milošević” je bukvalno vibrirala, ljudi nisu disali četiri i po sata.
Glumci i glumice su dobrim dijelom stali/e iza studenata i njihovih zahtjeva. Narodno pozorište ni ne radi, nezavisna scena je skoro ugašena. Da li je riječ o obračunu režima i kažnjavanju “neposlušnih”?
Očigledno.
Izvor: portalnovosti.com
