Goran Bregović je na javnoj i medijskoj sceni punih pedeset godina, bez dana beneficiranog radnog staža. To što je radio i način kako je radio izazivalo je, ali i danas budi ogromne kontroverze…
Petar Peca Popović (kolumna “Pišem brišem”)
Ni filozof jedne škole, ni sveštenik jedne vere, ni političar jedne dogme, ni naučnik jedne discipline, ni vidoviti prorok nego autor, ličnost brojnih hibridnosti ali renesansne radoznalosti jeste najpogodnija osoba za racionalizaciju svakodnevlja.
Za profesionalce ima nedostižnu prednost jer je, po vlastitom iskazu, diletant, čovek sa ulice.
On je nosio i izneo velike razloge. Kako za pesmu tako i za ambijent u kome ta pesma može da funkcioniše.
Imao sam sreće da ga upoznam na samom početku, prvih dana marta 1974. u holu Radio Beograda. Doveo ga je Vladimir Mihaljek, tada promoter, kasniji generalni menadžer Croatia Recordsa, danas zagrebački penzioner, sa rečima da dovodi gitaristu grupe koju bi želeo da afirmiše.
Sa gostom sam razgovarao 3-4 minuta, ni jednu pesmu nisam čuo, ali sam sa recepcije pozvao Nikolu Karaklajića i rekao: Siđite da upoznate čoveka koji će zaludeti svet!
Dobri Nikola je stvarno sišao, pružio ruku momku poduže nemirne kose rečima: Baš mi je drago da upoznam čoveka koji će zaludeti svet.
Goran Bregović se razlikovao od ostalih muzičara. Sa čizmama visokih potpetica, pantalonama od teksas pačvoraka, belim gunjom, dugom kosom i rečitošću jasnom i direktnom. Odmah znaš da je to osoba spremna da menja domaći rokenrol.
Kaže tri rečenice, za koje bi ostalima bili potrebni sati. Čovek je prosto nosio vatru i kišu. I stvarno se ubrzo ispostavilo da je njegov bend Bijelo Dugme presudna pojava za domaću rok muziku i estradnu scenu. Uveli su druge standarde i brojeve.
FOTO: UROŠ ARSIĆ / RINGIER
Kao Bitlsi u Engleskoj, neko je to morao da uradi ovde. YU grupa je bila veoma popularna, Smak gradio kult sledbeništva, Korni grupa i Indexi bili neporecivi, Time sjajni ali jedino je Dugme sa Goranom bilo spremno da preuzme sve vrste odgovornosti. Kako na sceni, tako, ako ne i više, van nje.
Toga je Bregović bio svestan od početka i pristao na tu obavezu. Osetio je da je vreme za prevrat i prepoznao čas za delovanje. Jugoslovenskoj rok sceni dao je adresu, sadržaj i značaj. Bez obzira kakvu od emocija gajite ka njemu, on je najtačnije artikulisao svoje i razloge svoje vrste.
Uz to donosio je pesme u kojima su generacijski zanosi zvučali drugačije, hrabrije i prihvatljivije. Uz sebe je znao da veže najtalentovanije ljude drugih kreativnih interesovanja. Na kraju krajeva, Bijelo dugme je mnogo i svuda sviralo. Bilo dostupno. To je patent na kome su napravljene sve velike karijere u svetu i kasnije u Jugoslaviji.
Od trenutka kad je izašao na veliku scenu zagrmevši „Topom ću te gađat’, mala moja“ ili netipično se poigravši folklorom na početku prve pesme prvog albuma „Kad bih bio bijelo dugme“ sve je postalo drugačije.
Većina tada kontrolisanih radio programa nije bila voljna da emituje pesme Bijelog dugmeta uz opasku da se radi o „neprihvatljivom i nevrednom korisćenju folklornog blaga“. Ti cenzori i danas verovatno, veruju da je onaj prestižni muzički festival u Parizu pod naslovom „Od Baha do Bregovića“ organizovan u sklopu međunarodne zavere, da je svetska nagrada za muzičku toleranciju još jedna od mnogih vatikanskih podvala ili počasni doktorat stranog univerziteta – kupljen.
Na opis njegovog lika i dela potrošeno je najviše novinskog papira, dok u naše živote nisu izašle perjanice političkih podela. Sve vreme išao je blesavim putem između ljubavi i mržnje. Njegov uspeh najveći je neuspeh njegovih denucijanata. U životu je dvaput prepoznat; prvo – kao bistra rok zvezda sposobna da nosi odgovornost slave i, drugi put – kao uspešan stvaralac koga je teško definisati po važećim kriterijumima.
FOTO: MILAN ILIĆ / RAS SRBIJA – Goran Bregović
Njegov slučaj predstavlja dragocen prilog u izučavanju okolnosti iz kojih izlaze značajni autori popularne muzike Istoka Evrope druge polovine dvadesetog veka. Ispunio dva značajna sociološka i muzička uslova: Stigao iz subkulture jednog socijalističkog društva i miljea grada koji je važio za koloritni primer harmonije multikulturalnih tradicija.
Ostavši bez tog i takvog uporišta postao je infektivni raznosač preuređenog zvuka svoga zavičaja.Uvek kriv: u početku što uzima iz sveta da bi ovde bio popularan, kasnije da ovdašnje raznosi kako bi zadobio međunarodnu slavu.
Najuticajniji glasnogovornik, pesnik i tumač godina odrastanja, prošavši kroz čistilište godina raspleta prerastao je u kompozitora muzike trežnjenja i autora zvuka za godine pokolenjskog starenja. U celokupnoj, ili bolje rečeno nekoliko karijera Gorana Bregovića, kao rok muzičara, kompozitora filmske, pozorišne i primenjene muzike i vođe Orkestra za svadbe i sahrane, vezivna nit koja se sve vreme provlači kroz javni rad jeste „laičko skrnavljenje folklora“.
FOTO: RAJKO RISTIĆ / RINGIER – Goran Bregović
Eklektizam je bazični princip njegovog stvaralaštva. Poput svojih junaka cigana koji veruju da sve lepo je samim tim i njihovo, Goran povezuje svoje i strano, već postojeće i novopronađeno, poznato i zatureno, sumnjivo i elitno.
Ne menjajući gradivni materijal na kome se zasniva ta kultura već način njegove prezentacije, navodi nas na jednu novu poziciju. Da saslušamo, ali i pokušamo razumeti svet drugačijim očima i ušima. On jeste poseban.
Radeći „svoju stvar“ nikada nije nastojao da ostavi utisak velikog umetnika, čuvara vatre, nevine žrtve poretka ili ukletog progonjenika.
Preuzimajući na sebe „znake vremena i prostora“ i praveći neke od sudbonosnih pesama našeg doba, istovremeno je uspeo da bude hedonista, avanturista, svetski putnik i slobodni čovek otvorenog duha ponosan na svoje komplikovane korene, pri tom ponosno siroče južnoslovenskog udesa.
Nisam siguran da sam marta 1974, pogrešio kad sam pozvao Nikolu Karaklajića…
Izvor: blic.rs
