U Beogradu je 23. novembra trebalo da se održi koncert poljske black metal grupe Batushka, ali je svirka otkazana nakon pritisaka pravoslavne javnosti.
Članovi crkvene administracije su revnosni čuvari vere, vazda na mrtvoj straži budnim okom osmatraju i javljaju čim spaze neku sumnjivu pojavu koja bi mogla da ugrozi naš vekovni pravoslavni identitet. Kad lociraju kakvu ugrozu u vidu jeretika, skrnavitelja vere i tradicije, blasfemičara, otpadnika i ostalih satanista, odmah zazvone na uzbunu vaskolike pravoslavne javnosti, izvrše pritisak na derznovenog rušitelja vere i suzbiju njegovu subverzivnu delatnost u začetku.
Na meti pravoslavnih krstaša našli su se mnogi opaki fenomeni, teško je čak i pobrojati sve opasnosti kojima je crkva došla glave, uz malu pomoć pogromaške javnosti i svetovnih vlasti, uvek spremnih da priskoče u pomoć duhovnim licima. Pod nasrtajima pravoslavne moralne policije padale su razne Pihtijade, Kobasicijade i slične gurmanske fešte, otkazana je jedna Parada ponosa, a na udaru su bivale i humorističke serije, joga, male verske zajednice (crkvenoslovenski: sekte), Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Zakon o zabrani diskriminacije.
Patrijarh Porfirije u poslednje vreme se odao ljutoj borbi protiv rodno osetljivog jezika, duboko uveren da najveću opasnost za nacionalni identitet i veru starostavnu predstavljaju demonske reči kao što su profesorka, laborantkinja, kompozitorka, psihološkinja, naučnica, policajka ili pijanistkinja. Nakon svih bitaka protiv satanskih sila, na red je došla i pop-kultura, preciznije – koncerti. U Beogradu je 23. novembra trebalo da se održi koncert poljske black metal grupe Batushka, ali je svirka otkazana nakon pritisaka pravoslavne javnosti.
Satana u Beogradu
Dotični bend bi okupio par stotina fanova, niko na to ne bi obratio pažnju da nije bilo monaha Arsenija Jovanovića, igumana manastira svetog Petra i Pavla kod Mionice, poznatog i pod imenom manastir Ribnica. Arsenije se opako najedio zbog najavljenog koncerta, pa se odlučio na video-obraćanje naciji, čemu je i inače sklon, snimio je kraći govor od 45 minuta pod alarmantnim naslovom „Satana u Beogradu“, u kojem se ostrvio na Batushku, tvrdeći da bend izlaže ruglu pravoslavnu ikonografiju i odežde, te da je njihov nastup hula i blasfemija. Stiže „neka satanistička grupa u Beograd“, zavapio je iguman, ta „grupa na sceni vrši svojevrsno skrnavljenje svetinja“, dolaze „satanisti iz Poljske“ da upropaste našu celomudrenu dušu.
Posebno je istakao sledeće krimene muzičara iz Poljske: „Nisu oni naivni uopšte. Oni su Poljaci koji se sprdaju sa pravoslavljem, izruguju. Ali ne sa bilo kojim pravoslavljem, nego sa ruskim pravoslavljem, za divno čudo”. Ne smemo dozvoliti da nam takvi satanisti “zagade Beograd”, upozorio je monah u pravedničkom besu, pa je pozvao vernike na miran protest. Apelovao je i da se o nadolazećoj apokalipsi obavesti patrijarh, ne bi li nekako ova pošast zaobišla Srbiju. Porfirije, međutim, nije bio previše zainteresovan za igumanove muzičke preferencije, ili je bio odveć zauzet mačevanjem sa teološkinjom, mesečarkom, optičarkom i fasaderkom, sam protiv svih, pa nije obratio pažnju na vapaj brata u Hristu.
Otkazivanje koncerta
Arsenijevom apelu pridružilo se i udruženje „Pravoslavna kultura“ javnim obraćanjem patrijarhu Porfiriju. Apelovali su na njegov autoritet kako bi sprečio održavanje događaja kojim se „vređa javni moral, kultura, vera i tradicija našeg naroda“. Advokat ovog udruženja je najavio podnošenje opomene pred krivičnu prijavu protiv organizacije „Dorćol Platz“ gde je koncert trebalo da se održi.
Pritisnut silnim pravoslavnim muzičkim kritičarima, organizator događaja, agencija “Hengtajm”, odlučila je da otkaže koncert. U saopštenju za javnost naveli su i razloge otkazivanja: “Pošto ne možemo garantovati sigurnost aktera ovog koncerta uključujući publiku, bend i sve zaposlene na mestu održavanja koncerta, primorani smo da ga otkažemo”. Logično, kako garantovati bezbednost muzičarima i publici ako se na njih navrzu brojni poklonici religije mira i ljubavi, tu bi mogla i krv da padne.
Totalitarne tendencije
Eto dokle smo stigli godine Gospodnje 2023. – do toga da nam crkva određuje šta smemo da slušamo, koji koncerti mogu da se održavaju, a koji ne. I sve se to događa u Srbiji, državi koja je zvanično sekularna, republika a ne teokratija. Šta je sledeće? Crkva će napraviti indeks zabranjenih knjiga, pa će ih izbacivati iz biblioteka i knjižara? Izdaće listu nepodobnih pisaca, pa će im zabraniti objavljivanje novih dela i književne večeri?
Vladike i igumani će doneti propise o odevanju, pa žene neće smeti da izađu na ulicu bez marame koja im pokriva kosu? Možda bi crkva i da nam kroji nastavne programe, da menja školske udžbenike, da određuje koji su sadržaji u skladu sa crkvenim učenjem, a koja naučna dostignuća treba izbaciti iz nastave? Ups, to se zapravo već dogodilo, na inicijativu crkve izbačeni su neki delovi iz udžbenika biologije.
SPC je odavno u savezništvu sa vlastima, pa tako dobija sve veću moć i uticaj u društvu. S druge strane, društvo ogrezlo u konzervativizam, sklono autoritarnom poretku, nenaviknuto na poštovanje slobode i dostojanstva svakog pojedinca – ne buni se baš previše, već poslušno uzima nametnuti jaram na vrat, neki u tom dobrovoljnom ropstvu čak i uživaju. Jedino je još preostalo da crkva dobije i zvanične ingerencije da zabranjuje kulturne događaje i nastavne programe, da kroji jezičku politiku, da određuje koja je muzika podobna za slušanje, pa da izjednačimo pravno i faktičko stanje.
A mogli bi da uvedu i zakone protiv bogohuljenja, po ugledu na Avganistan, Iran ili Pakistan, pa da kažnjavaju smrću ili teškom robijom svakog ko kritikuje pravoslavlje, deklariše se kao ateista ili pređe u drugu religiju. Patrijarh lepo reče kako ne može da zamisli Srbina koji nije pravoslavan, totalitarne tendencije su neskrivene. Ustav Srbije je ionako odavno mrtvo slovo na papiru, a i šta će nama demokratski zakoni i ustanove slobodnog sveta kad su sve to neke novotarije uvezene sa bezbožnog Zapada, strane srpskom pravoslavnom biću.
Dvije strane istog novčića
Dok se ne pretvorimo u kleronacionalističku teokratiju, dok još ima slobode da se nešto kaže, ukažimo na nekoliko ironičnih elemenata u priči o zabrani koncerta. Monah Arsenije u mladosti je bio deo novotalasne omladine, živeo je po principu “sex & drugs & rock'n'roll”, pa je naprasno doživeo preumljenje, prešao u pravoslavlje, zamonašio se i na kraju postao iguman i pravoslavni influenser koji redovno objavljuje video-zapise u kojima smatra i razmatra na sve moguće teme, glumeći nekakvog učitelja života. Takva preobraćenja nisu retkost, pre su postala pravilo, samo što često deluje da, uprkos spoljnim promenama, nije došlo do istinskog preobraženja ličnosti.
Objavio je Arsenije i autobiografsku knjigu “Bog i rokenrol”, u njoj na jednom mestu piše kako je, čitajući Psaltir, odjednom počeo da oseća “onu prijatnu toplotu i ispunjenost, skoro identičnu osećanju kao kada se puši marihuana”, te najzad shvatio da Bog može da ga uznese na neuporedivo veću visinu od narkotika, tako da uvek može da bude high u Gospodu. Zamenio je drogu pravoslavljem, a rokenrol pojanjem, ali je suština ostala ista, praznjikava.
Kako precizno reče Teofil Pančić u kritici Arsenijeve knjige, konfuzne propovedi novopečenog monaha su samo “druga strana one iste dekadencije ‘zlatne mladeži’ osamdesetih”: “I iz jednih i iz drugih izbija ona deprimirajuća površnost, nedovršenost, nedočitanost i nedoučenost jednog lako-ćemo naraštaja koji je onomad isuviše duvao da bi ozbiljnije i sistematičnije čitao i obrazovao se, a sada – pod stare dane – više ne zna kud će sa sobom, nego beži u svaku moguću zavetrinu od suočavanja sa stvarnim svetom: ko u kokainske omame, ko u manastir”. Reklo bi se da iguman Arsenije bije bitku sa demonima sopstvene prošlosti, preko leđa poljskog benda i njihovih fanova.
Ironiji nikad kraja
Drugi ironijski momenat sadržan je u tekstovima Batushke. Naime, tačno je da bend koristi brojne elemente pravoslavne kostimografije i scenografije, monašku odeću, sveće, tamjan, ali pitanje je da li tu ima bilo čega blasfemičnog. Naime, njihovi stihovi su mahom preuzeti iz pravoslavnih liturgijskih pesama, uz manje intervencije, za razliku od tradicionalnog pojanja ovde se Bog obraća u prvom licu, ljudi čak pevaju na crkvenoslovenskom jeziku. U jednu pesmu, na primer, inkorporirana je Hristova propoved na gori. Iguman Arsenije i ostali čuvari pravoslavlja zapravo su sprečili metalce da čuju neke hrišćanske stihove, iako im je to možda bila jedina prilika.
Ironijskim obrtima nikad kraja: dežurni moralni paničari očigledno ne znaju da je grupa Batushka već svirala u Beogradu, i to početkom oktobra ove godine, u Barutani. Pa kako to sad? Bend koji nema previše poklonika nastupa dva puta za dva meseca u istom gradu. Kako to? Tako što zapravo nije reč o istom bendu. Postoje dva benda sa istim imenom, jer je pre nekoliko godina došlo do raskola: osnivač grupe Kšištof Drabikovski otišao je na jednu stranu, a pevač Bartolomej Krisjuk na drugu. Razlaz nije prošao baš mirno, pa se sve okončalo tako što sad postoje dva benda sa istim imenom, i oba redovno nastupaju. U oktobru je svirala Krisjukova Batushka, a sad je otkazan nastup Batushke Drabikovskog. Zvuči malo bizarno dok se ne prisetimo da se nešto slično dogodilo crkvi pre skoro celog milenijuma, pa evo već hiljadu godina svaka od raskloničkih crkava tvrdi za sebe da je ona jedina prava, istinska i spasavajuća. Uglavnom, jedna Batushka je već svirala u Beogradu, pa ne samo da nam nije palo nebo na glavu i da nije došlo do opšteg moralnog posrnuća i sunovrata u satanizam, nego pravoslavna javnost to nije ni primetila.
Konačno, najljuća ironija se krije u tome što pravoslavni duhovnici u svemu vide satanizam, osim tamo gde ga zaista ima. Njima se demonijaštvo priviđa u rok muzici, humoru, ljudskim pravima, savremenoj likovnoj umetnosti, zapadnjačkoj demokratiji, slobodi izražavanja, uskim farmerkama, ali zato ne vide đavola u Ratku Mladiću, Radovanu Karadžiću i ostalim ratnim zločincima. Neki tamo muzičari su satanisti, ali je zato Republika Srpska koja je nastala na genocidu i etničkom čišćenju – delo Božje volje i njegove promisli. Poljski gitarista je đavo lično, a ratna zločinka Biljana Plavšić je, kako reče mitropolit Amfilohije, nova Kosovka devojka. Pustite vi, gospodo hrišćanska, heavy metalce s milim bogom. Ako vam je baš stalo da ukebate đavola i stanete mu na rep, možda je najbolje da ga potražite u ogledalu.
Izvor: balkans.aljazeera.net
