Sedam je godina kako je u Višem sudu u Beogradu, u odeljenju za ratne zločine, započeto možda i najvažnije suđenje za ratne zločine pred domaćim sudom jer se sudi za ubistvo 1.313 ljudi i jer se sudi za zločine počinjene 14. jula 1995. godine, u selu Kravice, u blizini Srebrenice.
Optuženo je osam bivših pripadnika Specijalne brigade MUP-a Republike Srpske.
Ono što je izostalo u optužnici je spominjanje genocida, ali nekako je sama činjenica da će se u Srbiji ipak suditi optuženima za zločine počinjene na teritoriji Srebrenice, bila toliko značajna da se prešlo preko tog nedostatka u kvalifikaciji. Samo da počne i samo da se dočeka kakva-takva pravda.
Međutim, zapostavila se bila jedna „sitnica“.
U vreme kad je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo optužnicu, čovek koji će sebi pripisivati kasnije najveće zasluge za optužnicu – Vladimir Vukčević, već je bio u penziji, pa je pozicija koju je on popunjavao na čelu Tužilaštva bila prazna.
PROCEDURALNA ODUGOVLAČENJA
Odbrana optuženih je iskoristila ovaj (ne)namerni gest, pa se požalila, a Apelacioni sud je žalbu saslušao, te klimnuo glavom i rekao da su, s obzirom da je tužiocu (Vukčeviću) prestao mandat početkom 2016. godine kao i da novi nije imenovan, ispunjeni zakonski uslovi da se donese rešenje i prihvati žalba odbrane.
Čekalo se popunjavanje pozicije na čelu Tužilaštva, a kad je na to čelo došla Snežana Stanojković – otklonjena je ta prepreka, ali se stvorila nova jer nju to suđenje nije ni malo zanimalo. Ona je došla, kako je sama rekla, kako bi procesuirala zločine činjene nad Srbima, pa makar, ili još bolje reći, obavezno u odsustvu, jer optuženi nisu na dohvat ruke. Ali, eto, zadesi se i poneki Osman Osmanović ili Ilija Jurišić, pa „ruka zakona“ malo vežba strogoću kakvu ne pokazuje sa druge strane kad se procesuiraju zločini koji su činjeni u ime Srba.
Ipak, prethodni rad Tužilaštva, po pitanju Kravice se nije mogao zanemartiti i nova optužnica je prihvaćena i suđenje je ipak počelo krajem 2017. godine. Optimizma među porodicama žrtava nije manjkalo, ali je postepeno jenjavao.
Osam je optuženih i dovoljno je bilo da se jedan od njih ne pojavi, što zbog zdravstvenih, ili nekih drugih razloga – i suđenje bi se odlagalo. Nemali broj puta upravo to se desilo. Odbrana je tražila i promenu sudskog veća jer im nije dostavilo spisak identiteta zaštićenih svedoka, a kad je to učinjeno, onda je nastao problem sa zaštićenim svedocima koji su se, iako zaštićeni, bojali svedočiti, pa su odustajali, a dešavalo se i da Apelacioni sud nakon žalbi po kojima su odlučivali ne vrati spise predmeta, pa je bilo i korone…
OPTUŽENI NA SLOBODI
I tako, evo, već više od pet godina da bi nakon ove pete konačno sve opet vraćeno na sam početak. Razlog? Jednom od sudija sudskog veća istekao mandat. Kako? Visoki savet sudstva nije odgovorio na molbe Višeg suda da mu se produži mandat. I sad se mora imenovati novi sudija ili sutkinja, a predmet kreće iznova.
I to nije jedini predmet gde je sudiji istekao mandat, već je reč o još osam predmeta koji se tiču ratnih zločina, od čega je čak sedam vezano za zločine na teritoriji BiH, kažu nam to u Fondu za humanitarno pravo.
Kažu da ratni zločin ne zastareva. U situaciji kad su svedoci najčešće jedini dokaz ne bi mogli baš u potpunosti ovo prihvatiti jer u tom slučaju, ako nema svedoka – nema ni zločina, ili ako nema ko da sedi na optuženičkoj klupi, nema ni presude. Vidi pod: Slobodan Milošević.
Odavno je Srbija pod tepih zakopala i hladnjače i leševe, a najviše sopstvenu odgovornost. Problem je samo što ti kosturi iskoče na nekoj drugoj strani – u školi, ili na ulici jer zlo svuda voli poći, ali voli i kući doći. Ali nikakva je to uteha za žrtve i njihove porodice.
U međuvremenu, optuženi za zločin su na slobodi. Oni su: Nedeljko Milidragović, Aleksa Golijanin, Milivoje Batinica, Aleksandar Dačević, Boro Miletić, Jovan Petrović, Dragomir Parović i Vidoslav Vasić.
Prema optužnici, Milidragović je izdavao naređenja da se vrše ubistva i s ostalim okrivljenima učestvovao u ubistvima više od 100 civila.
Sat vremena je trajalo čitanje svih imena ubijenih tog dana u selu Kravice. Opravdan je strah da je to jedini momenat u kom su ponovo dobili svoje identitete, svoja imena i prezimena što se suda u Srbiji tiče.
Muharem Bazdulj je jednom prilikom, pojašnjavajući usvajanje Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije, koja ne spominje genocid, a koja se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu, u kojoj se ističe da je u Srebrenici počinjen genocid, kao i da Srbija nije učinila ništa da ga spreči, rekao otprilike: „To je u suštini, to.“
Tako je i ono čitanje imena ubijenih u selu Kravice „u suštini, to“ i sve.
Svi vole bit u pravu, pa tako i ja. A voleo bih da me sud demantuje.
