Draga Saveta,
molim da mi pomognete da odgonetnem gde ja, zapravo, živim i gde pripadam. Moje ime je nebitno, jer verujem da ima još ljudi kojima će Vaš odgovor pomoći.
Već duži niz godina ne mogu da se snađem gde sam, a to mi nesnalaženje izaziva ozbiljne zdravstvene probleme u vidu vrtoglavice, šuma u ušima, osećaja gađenja i stalne mučnine. Često se budim sa osećajem dezorijentisanosti, a tokom dana imam osećaj nepripadanja.
Kao i većina stanovnika ovde, umesto doktora, okrenem se googlu da vidim ima li kakvog leka, pa nađem da je međunarodni tim psihologa ustanovio da osećaj pripadnosti čine četiri komponente: kompetencija, mogućnosti, percepcija i motivacija.
I sad kada to analiziram, kompetencija ovde ne treba nikome, osim ako se ona opisuje kao odanost partiji i vođi, a tu leže te mogućnosti.
Što se tiče percepcije, osećam da sve više sužavam krug ljudi gde sebe pronalazim.
Motivacija? Pa, nemam izraženu potrebu da se povezujem sa drugima, jer vožnja autobusom uz sendvič i vodu, mahanje zastavom i aplauz po narudžbi nije nešto što bi me povezalo i sa kim.
Da kažem da pripadam državi – ne mogu ni to. Ovde kažu država, a misle na partiju. Da uskliknem kako volim Republiku Srpsku, ne ide. Tu kažu Republika – a misle na vođu.
Spas u šetnji postaje rizik sam po sebi. Nikad ne znaš kad će nečije razmaženo čedo u brzim kolima da te pokupi, jer njihovo čedo je važnije od svakog i svega. Još kad mu daju kola, a nema ni vozačku, onda je svet njegov, a ti ničiji. Tu se zapitam i zašto kazna nije predviđena za onog ko mu je dao kola znajući da vozačke nema. Ne možeš iznajmiti kola ako ne daš vozačku dozvolu na uvid, a kada su porodična kola – može i bez dozvole, može i bez pameti, može i bez trunke obraza.
Ako javno izražavaš nezadovoljstvo ili postavljaš pitanja, opet rizikuješ da negde odluče da je bolje da te nema. Istraga će tapkati u mjestu, a tebi više mesta nema.
U najboljem slučaju, rizikuješ da krivično odgovoraš zbog javno iznesenog stava jer si povredio – možeš misliti – nečiju osetljivu dušu, koja je pre toga zavukla bezobzirno ruku u tvoj džep. Da ne govorim da ne smeš da im pomeneš ni članove porodice, odavno uvedene u kriminal.
Porodica je svetinja, zaboga!
Ako pitaš a šta je sa tvojom porodicom koja stradava, odgovor je „da si ćutao ne bi ti ništa bilo“. Nečija deca su Deca, a tvoja su u rangu zgažene bubašvabe,
I jako mi teško pada, draga Saveta, što me teraju da verujem u njihove laži, u koje ni sami ne veruju, naravno. Znaju da je laž, a ja moram da govorim da je to istina. Traži se od mene i da širim optimizam, što znači da moram neke opijate da uzimam i da sve vidim ružičasto.
Drugačije ne bi išlo, sa ovo pameti.
S druge strane, ovi ispranog mozga govore mi da treba da dajem rešenja, a ne samo da kritikujem ili pitam. Kako, draga Saveta, kad ne čitaju dalje od naslova da bi ih videli?! Nekada ni naslov ne pročitaju, već čim vide moje ime, lepe komentare iz udobnosti svoje sobe ili anonimnosti.
Onda kažu da moram da napravim partiju ako hoću da me iko čuje. Meni to, draga Saveta, deluje kao da treba da pravim još jedno odeljenje na psihijatrijskoj ustanovi otvorenog tipa – neka bude više odeljenja, nema veze što niko izlečen nikada nije, a doktori bez ikakvih skrupula i empatije prema pacijentima.
Po imenu mi sude gde treba da pripadam, a nekad im ni to nije dovoljno, već bi da češljaju moje rodoslovno stablo i da mi nameću kriterije pripadnosti. Na silu me svrstavaju kod ovih ili onih, pa ako kažem nešto za ove, onda me odmah utrpaju kod onih. I obratno. A ja bih da nisam ni ovih, ni onih, već svoja.
Oprostite na dužem pismu. Nadam se da ćete mi dati neke preporuke ili barem pojašnjenje kako se zove ovo gde živim i da li ih samo zaterati u ……, kao izduvni ventil, ili im stalno poturati ogledalo. Da se vide i izvana i iznutra, ako takvog ogledala ima.
U strane stručnjake više ne verujem. Umesto da njih smeste u odgovarajuću ustanovu, pustili su ih da nam organizuju ovu ludaru otvorenog tipa.
Unapred hvala na odgovoru.
