Treba biti pošten, naprednjačko-socijalističkoj bandi ipak se mora priznati određeni stepen kreativnosti. Dok su u SFRJ zakone primenjivali na sopstvene građane, kao što čini svaka država, Vučić i vučići uveoci su znatno proširili opseg dejstva domaćih zakona koji zvanično ne postoje, ali su u stvarnosti itekako prisutni i delatni.
Krenula Severina Vučković u Srbiju da peva na proslavi punoletstva nekog bogatunskog deteta, ali je uspela da stigne samo do granice. Prilikom rutinskog očitavanja pasoša na graničnom prelazu, pojavilo se upozorenje da se radi o bezbednosno interesantnoj osobi, pa su policajci proveli pevačicu na duži informativni razgovor.
Nadležni organi su se raspitivali o Severininim stavovima glede važnih političkih i društvenih pitanja. Šta misli o iskopavanju litijuma, Oluji, Tuđmanu, Jasenovcu, silovanim ženama, proterivanju Srba iz Hrvatske, da li je u Srebrenici počinjen genocid i tome slično. Uobičajena procedura na granici sa Srbijom, zemljom koja je odavno prešla svaku granicu ludila i obrela se u paralelnom svetu iza ogledala.
Živeti neslobodno
Severina je u jednom trenutku odlučila da prekine agoniju, intervju se baš otegao, a i pitanja nisu bila baš dobro pripremljena, rekla je da više neće ući u Srbiju dok je na vlasti Onaj (svi znamo koji), i vratila se kući. Pre rastanka sa policajcima otpevala im je Balaševićevu pesmu “Živeti slobodno”, gratis: “Davno ti je vrag zaseo na prag, zemljo Srbijo / Niko živ se ne seća tolikih nesreća za jednog vezira / Oko tebe komšije podižu bedeme jeda i prezira”.
Za oproštaj nam je svima poručila da nam pod hitno treba novi Balašević, živa istina, za ovih 12 godina bunta protiv Vučića i naprednjačkog režima nismo dobili ni poštenu protestnu pesmu koja bi ušla u opštenarodno uvo, malo nam je muzička scena zamrla.
Kad je pukla bruka, oglasio se potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin, FSB-intimus, da objasni zašto na granici sa Srbijom organi reda šikaniraju pojedine javne ličnosti iz susedstva. Nije Severinin slučaj ni prvi, ni usamljen, sličan maltretman prošli su Jadranka Barjaktarević, Feđa Štukan, Selma Bajrami, Draginja Vuksanović Stanković, silni poslanici crnogorske Skupštine koji su glasali za Rezoluciju o Srebrenici, ruski antiratni aktivisti sa boravkom u Srbiji i drugi nepoćudni elementi.
Verbalni delinkventi
Vulin je mirno objasnio da je on, lično i personalno, pravio spiskove sumnjivaca koje treba zlostavljati na graničnim prelazima, a tom nesvakidašnjem i protivzakonitom poslu pristupio je “po zakonu i po savesti”. Dotični zakon je samo njemu znan, postoji samo u njegovoj glavi i lobanjama naprednjačke vrhuške, a savest je odstranio metodom amputacije još kao mlađi punoletnik, kad je stupio u redove Jugoslovenske levice Mirjane Marković. Kaže Vulin da jedino žali što se spiskovima nije više posvetio, jer vidi “koliko ološa je nepravedno zaboravljeno”.
Budući da je od Vulina samostalnija svaka ameba ili zupčanik u satnom mehanizmu, teško je poverovati da je sam sastavljao listu vekovnih neprijatelja srpstva. U Srbiji već godinama niko iz naprednjačke ekipe ne sme ni da se nakašlje ako prethodno ne pita Vučića za dozvolu, pa nije teško pretpostaviti čija je nepostojeća savest napisala imena nepodobnih elemenata, uz golemo uživanje.
Pored Vulina, i ministar policije Ivica Dačić je rešio da otvori totalitarnu dušu. Nekadašnji Miloševićev glasnogovornik je rekao da je policija na granici sa Hrvatskom zadržala Severinu na osnovu “spiskova o verbalnim deliktima”. Potom je najavio da će spiskovi biti ukinuti, jer je Srbija slobodna zemlja, pa u njoj verbalni delikt ne postoji. Dakle, spiskovi su pravljeni na osnovu zakona o verbalnom deliktu koji ne postoji, ali će biti ukinuti, jer je Srbija slobodna zemlja u kojoj ne postoji zakon o verbalnom deliktu. Ako je i od Dačića, mnogo je.
Zvanične laži
Mogao je Dačić da kaže kako su spiskovi pravljeni i na osnovu zakona o spaljivanju veštica, progonu jeretika, bičevanju prestupnika, javnim pogubljenjima ili nekoj sličnoj reguli iz prohujalog doba. Verbalni delikt je kolokvijalni naziv za 133. član Krivičnog zakonika SFRJ, koji je ograničavao slobodu govora. U okviru tog člana bilo je predviđeno zatvorsko kažnjavanje i onog ko “zlonamerno i neistinito prikazuje društveno-političke prilike u zemlji”. Prilično rastegljiva i sumnjiva formulacija koja omogućava zloupotrebe svake vrste, te sudske interpretacije po kojima su zabranjivane knjige i druga umetnička dela, a njihovi autori zaglavljivali kazamate.
Verbalni delikt je ukinut nakon rušenja socijalizma, Ustavom je zagarantovana sloboda govora i mišljenja, ali kod nas su ti ustavi, zakoni i druge zapadnjačke izmišljotine najobičnije mrtvo slovo na papiru. Nije Dačić slučajno pomenuo verbalni delikt, jer se zlostavljanje ljudi na granici vrši upravo po odredbi o zlonamernom i neistinitom prikazivanju društveno-političkih prilika u zemlji. Aleksandar Vučić i njegovi dvorjani su jedini meritum istine, ako oni kažu da je trava ljubičasta, a lopta četvrtasta – svako ko tvrdi drugačije biće izložen šikaniranju, jer zlonamerno i neistinito prikazuje društveno-političke prilike u zemlji.
Nacionalistički klan je propisao zvanične istine, svako odstupanje od jedinospasavajuće dogme vaskolikog srpstva ima se smatrati deliktom, pa će onaj ko iznosi stavove utemeljene na činjenicama osetiti na svojoj koži osvetu vladajuće bulumente, posvađane sa svetom, istinom, faktima, zdravim razumom, savešću i ostalim tričarijama koje čoveka čine čovekom.
Naprednjačka kreativnost
Tako to biva kad decenijama biraš najgore od najgorih da vladaju tvojom zemljom. Ta ekipa nacional-skakavaca sve vreme nastoji da uništi golemo modernizatorsko i emancipatorsko nasleđe socijalizma, a iz te epohe su uspeli da sačuvaju samo ono što je bilo loše. Dakle, ono jedino što je njihovom totalitarnom umu i srcu drago, jedino što razumeju. Treba biti pošten, naprednjačko-socijalističkoj bandi ipak se mora priznati određeni stepen kreativnosti. Dok su u SFRJ zakone primenjivali na sopstvene građane, kao što čini svaka država, Vučić i vučići uveoci su znatno proširili opseg dejstva domaćih zakona koji zvanično ne postoje, ali su u stvarnosti itekako prisutni i delatni.
Srbija nema zakon o verbalnom deliktu, ali joj to ništa ne smeta da dotični nepostojeći zakon mirno primenjuje na državljane drugih država. Toga se ne bi setio ni neki maštovitiji satiričar, naša realnost je toliko napredna da je prevazišla fikciju. Međutim, treba priznati da je vladajuća klika blagonaklona i prema građanima sopstvene zemlje. Zašto državljani Srbije ne bi osetili blagodeti vladarske ćudljivosti, zašto samo stranci da merače?
Nakon što je Vučićeva posluga dala navedene izjave, oglasio se i vrhovni šef. I on je najavio da će spiskovi biti ukinuti. Ne prođe ni par dana, a direktorka Inicijative za ljudska prava u Srbiji Sofija Todorović objavi kako je ponovo zadržana na beogradskom aerodromu ,,Nikola Tesla” bez ikakvog objašnjenja. Todorović je krenula u Nemačku da primi Ahensku mirovnu nagradu u ime Inicijative mladih, ali su je zaustavili zarad detaljne granične kontrole i kompletnog pretresa prtljaga. Ovo je osmi put u poslednja dva meseca da granična policija zadržava Sofiju Todorović prilikom svakog izlaska i ulaska u zemlju. To šikaniranje obično traje između devedeset minuta i četiri sata. Što bi rekao jedan zlokobni ulični grafit: Spisak postoji.
Nacionalističko zlo ne zna za granice
Autokratski režim radi ono što najbolje ume: uteruje strah u kosti, diskriminiše, zlostavlja, zatire svaku slobodnu reč, šikanira ljude koji misle svojom glavom, te izlaže maltretmanu svakog ko se drzne da kaže koju istinitu reč o zločinačkom nasleđu nepomenika koji su zaseli na vlast u Srbiji. Treba ipak razumeti i Vučića, Vulina, Dačića i slične političare koji su kao junoše učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu.
Ti ljudi su stasali i formirali se u ozračju pravljenja svakojakih spiskova. Prvo su pravljeni spiskovi za diferencijaciju nakon Osme sednice, na kojima su se našli svi oni koji se nisu slagali sa novom politikom Slobodana Miloševića. Potom su pravljeni spiskovi domaćih izdajnika i stranih plaćenika, liste za odstrel unutrašnjih neprijatelja, od kojih su mnogi zaista i bili ubijeni, na čelu sa Ivanom Stambolićem. Potom su se na spiskovima našle celokupne nacije i konfesije, sve što nije bilo srpsko i srpskoga roda valjalo je zatrti, proterati, opljačkati.
Teško je menjati navike pod stare dane, pogotovo one navike koje određuju čovekov karakter i ličnost. Kad bi mogli slobodno da rade šta god im se prohte, nacional-skakavci bi pravili spiskove za logore, kao što su to činili njihovi uzori iz najcrnjih totalitarnih sistema. Pošto nisu u mogućnosti da daju svojim željama na volju u potpunosti, prinuđeni su da se ograniče na sitno zlostavljanje nepodobnih građana na graničnim prelazima. Njihove sposobnosti za nanošenje patnje nevinim i poštenim ljudima su znatno obimnije. Kao što smo videli devedesetih godina prošlog veka, nacionalističko zlo ne zna za granice.
Izvor: zurnal.info
