Uliks Fehmiu, na jednom od mnogobrojnih okupljanja i druženja glumaca, novinara i publike na Sarajevo film festivalu je izjavio da Sarajevo teče njegovim venama. To je rodni grad njegovog oca, supruga je u tom gradu ostvarila jednu od najpoznatijih svojih uloga u filmu „Kuduz“, a majka ga je uspavljivala starom sandžačkom uspavankom koju je sa velikim iznenađenjem čuo u tami bioskopa mnogo kasnije kad je prvi put pogledao „Ničiju zemlju“ Danisa Tanovića.
U međuvremenu, sa Tanovićem je, kako kaže, pored kolegijalnog ostvario i prijateljski odnos. Njih dvojica ponovo sarađuju nakon serije „Uspjeh“ ovog puta na filmu „Nakon ljeta“.
Ovaj film je otvorio Sarajevo Film festival a u njemu Fehmiu glumi lika zaglavljenog u životu, između nove ljubavi prema devojci koju je upoznao na otoku i ljubavi prema porodici.
Film „Nakon ljeta“ je bio samo jedan od povoda da popričamo sa poznatim glumcem. U Sarajevu je se nalazi i kao „predstavnik“ glumačke serije „Poziv“ sa kojom je nominovan za Srce Sarajeva u kategoriji najbolji glavni muški lik u drami.
Kako izgleda raditi sa Tanovićem? Ovo nije vaša prva saradnja.
Radili smo tri puta, i očigledno postoji to nešto zbog čega nastavljamo da radimo. „Nakon ljeta“ je imala jednu malu ekipu. u relativno izolovanom prostoru kao što je ostrvo Prvić na kom se snimalo. Naša prethodna saradnja je bila serija „Uspjeh“ koja je bila mnogo veći mehanizam. Međutim, u oba slučaja, Danis je uvek bio spreman. On se posvećeno bavi poslom i to je fascinantno gledati. Sve izgleda impresivno jer znate da imate kapetana broda koji je spreman da se sudara sa talasima i olujom. Vi koji ste deo svega morate da odlučite da li ste spremni da budete vođeni, što je uvek bitno za glumca, a ja u Danisa imam to vrstu poverenja i to je osnova saradnje.
Eekipa filma Nakon ljeta, foto: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia
U filmu tumačite lika koji je zaglavljen i bira između nove žene i novog života, i starog oslikanog u supruzi i detetu. Pričajući sa ljudima nakon filma, neki su okarkterisali vaš lik kao jedinog negativca u filmu, pogotovu žene. Da li možete da razumete tu vrstu percepcije?
Naravno da mogu da razumem, ali različita je perspektiva onog ko posmatra lik, od onog ko ga gradi i ko ga glumi. U tom kontekstu, ovaj moj ne da nije negativac već je jedan zbunjeni gospodin u godinama, koji ne zna kom bi se carstvu privoleo. Što je ipak sve ljudski i on već spada u kliše, što nije slučajno, jer znači da je to učestala pojava kad muškarac u srednjim godinama. Krene da traga za svojim identitetom i ne zna u kom pravcu da krene. On se zato i vraća na otok, na mesto za koje ga vežu lepa sećanja ne bi li se vratio na šine.
U jednoj sceni, likovi u filmu slušaju Lajbah, i baš vaš lik uzvikuje ime benda, peva, i sa radošću prepoznaje muzuku, što me je podsetilo na drugu vašu ulogu iz filma „Sutra ujutru“ koja je obeležena sličnim scenama. Koliko vas, kao Uliksa Fehmiua, ima tad u tim scenama, tj da li i vi kao vaši likovi percipirate važnost muzike i kulture osamdesetih?
Rekao bih da to prvenstveno ime veze sa autorima, i generacijom i činjenicom da je naša mladost presečena surovo kao nekakvom katanom, i da mi bezobzira što smo preživeli taj traumatični trenutak i dalje krvarimo. Mi do kraja nikad nismo isprocesuirali naše traume. I kroz dva filma koje ste pomenuli, autori su probali da progovore i o ličnim i o kolektivnim traumama pomoću kulturnog identiteta 80-ih kog smo bili svedoci i koji je bio više nego uzbudljiv i značajan. Mi smo svi deo vrste koja želi da se seća tih vremena.
Posmatrajući tok glavnog ženskog lika, autor kao da traži od nje da postane odgovorna i da ne ponavlja greške svojih roditelja. I sami smo svesni da novi problemi koji zahvataju kako svet, tak o i naš region liče na one stare probleme. Pa da li čovek mora da ponavlja greške roditelja i prethdonih generacija?
Mislim da je na kraju nemoguće izbeći one male, svakodnevne, beznačajne greške na kojima naučimo nešto. Ovo drugo što me pitate… Ovaj naš film komunicira na nežan i sentimentalan način o raznim stvarima, ali i vrednostima. Danis je uvek majstorski znao da poseje svoje ideje iako se na prvi pogled čini da je sve samo ljubavna drama ili komedija. Ovaj film govori o nekim vrednostima koje gotovo da su iščezle, a to su one vrednsoti na kojima je upravo i nastao taj Lajbah i taj novi val, osamdesete koje su prštale od kreativnosti, ali i ne samo to. Vrednosti koje su bile zdrave. Mi nismo razmišljali ranije o jednakosti među polovima jer su se podrazumevale, ili podrazumevalo se da su zdravstvo i školstvo uređeni. Neko ume da kaže jugonostalgija sa podsmehom, ali to nije nostalgija za prostorom, već za vrednostima sa kojima se ja kao ljudsko biće slažem.
Na Sarajevu se i takmičete sa serijom „Poziv“. Kako gledate na televizijsku produkciju danas, njen rast ali čini se i njen omanji pad u popularnosti poslednjih meseci, ali iz vizure glumca? Da li su serije pobedile film?
Serije su na globalnom planu učinile veći udar, počev od pre 20 godina sa HBO produkcijom, pa preko Netfliksa kasnije. Zatim je i Holivud krenuo da gleda ka televiziji dok je film delovao da je limitrian sa studijskim filmovima, baziran na superherojskim pričama i sa imperativom da donese novac na bioskopskoj blagajni. I onda se pojavljuje nešto što pruža maksimalnu kreativnost a čija je računica značajna.
Bilo je pitanje vremena samo kad će stići kod nas i u kojoj formi, jer kod nas bavljenje televizijom kao i filmom je skup posao. Onda je krenulo toliko da se radi odjednom, da u Beogradu ili Srbiji niste mogli više da skupite ekipu koliko je bilo posla. Glumci, reditelji, pisci, svi smo se pitali koliko će ovo da traje, znali smo da nije baš održivo na duže staze, tako da smo razmišljali – dajte da radimo dok traje i uživamo bez puno analize.
Poziv je serija koja ima svoje angažovanu poruku i priču iz koje se krije kritike društva, ali se i nazire sav političarski mulj kod nas. Koliko danas serije mogu uopšte da prikažu realnu sliku stvari i kako uopšte umetnost treba da nastupa, da li kroz prizmu jasne poruke sa direktnim prstom u oko, ili možda mekšim principom i upakovanijom porukom?
Ovo je dobro pitanje, ali nisam siguran da imam potpun odgovor. Po mom mišljenju nije bitna forma, nekad može pitak paket da bude sredstvo. Ko kad detetu ili psu date lek, pa stavite ga u nešto slatko da bi brže pojeli. Možda je to način a možda nekad i treba da se ide đonom. Vrlo me zanima serija „Sablja“ na primer. Ja sam učestvovao u seriji „Porodica“ koja je u samom vrhu domaće produkcije, ali u tom kontekstu i šta je na kraju ona uradila .sa svojom porukom… pa ništa. Ali svi mi ostavljamo svoje tragove pored puta.
Bitan problem vezan za to je kako se gleda na samu kulturu. Ja mislim da film, teatar, kultura gube na svom značaju, a da imaju neophodnu ulogu unutar jednog društva. Evo da vas pitam, s obzirom da čitam vaš novine jako dugo i sad vaš sajt, gde se nalazi kultura na vašem sajtu? Nakon 159 čuda, dolazim do te rubrike a onda tek mogu da pogledam šta se dešava. Za taj mulj u kom se mi nalazimo je medijska situacija poprilično zaslužna. I ona nije samo prozvod zadnjih nekolko godina, već poslednjih 30 godina od ukidanja jednopartijskog sistema pa na ovamo. Postojali su uvek ti kratki trenuci u kojim je ličilo da će biti moguće nešto drugo, ali ispostavlja se da je centralizacija informacija konstantan proces. To što vi postojite i nekoliko nezavisnih novinskih agencija je sjajno ali nažalost irelevantno. Za situaciju u medijama ne smatram da je neko drugi kriv već oni koji su se bavili time dok se sve urušavalo.
Za kraj, kako gledate na uspehe Sarajevo film festivala i da li mislite da fesitval ovakve veličine može da se nekad u budučnosti desi i kod nas?
Ja želim da verujem da da. Što se tiče Sarajeva, Sarajevo film festival su pre svega ljudi. Mala grupa ljudi koja je poželela da uradi nešto. Kultura je potreba da mi ljudi imamo neku refleksiju na ono što se zove ljudska egzistencija. I u tome postoji nešto kolektivno. Sarajevo gradi mostove. Ovaj grad je propatio više od bilo koje druge sredine. Ali oni su oprostili, njima je jasno šta je bitno u životu i oni šire ruke i pozivaju da se nastavi dalje. I to je rezultat ovih 30 godina. Sa druge strane oni su shvatili mnogo bitniju stvar, koju znaju svi ostali veliki festivali, da postoji paralelni život dok se zvezde šetaju na crvenom tepihu, u kom se skuplja na hiljade filmskih profesionalaca gde se dogovaraju budući projekti. Tim procesom je Sarajevo krenulo da okopava i leči zemlju. Kao ja u Americi u svojoj pekari kad kupujem brašno, želim da bude organsko od zemlje izlečene od pesticida i hemikalija, tako i Sarajevo leči našu sredinu i daje podršku novim autorima iz regiona i to kad kažem region mislim i na Rumuniju, Grčku, Tursku.
Ja mislim da je sve to moguće i u Beogradu, ali se mi još tražimo. Kao moj lik u „Nakon ljeta“, i mi smo i dalje zbunjeni i dezorijentisani. Oni su prošli svoju muku koja im je pomogla da vide čisto i da jasno znaju šta žele. Kod nas taj proces iz raznoraznih razloga traje duže, ali mi imamo ljude i ja verujem.
