Sad treba da sebi objasnim koje veze imaju ove dve oprečne vesti da shvatim je li evropsko druženje ili bosanskohercegovačko razdruženje:
„Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik objavio je da je Prijedlog zakona o posebnom registru i javnosti rada neprofitnih organizacija povučen iz skupštinske procedure pošto je Republika Srpska opredijeljena na evropskom putu.“ To je od 28. maja.
Onda 30. maja: „Vlada Republike Srpske imenovala je danas Radnu grupu za izradu sporazuma o mirnom razdruživanju Republike Srpske sa Federacijom BiH.“
Evropski put i opredeljenje, a onda razdruženje? E, kako to ide zajedno, živa nisam da saznam. Možda je ne znam ništa o tim evropskim integracijama i tom evropskom putu.
Ambasada Sjedinjenih Američkih Država (SAD) u Bosni i Hercegovini u svom saopštenju, između ostalog, reče:
„Ustav BiH ne daje pravo na secesiju ili ‘razdruživanje’ ni entitetima ni bilo kojoj nižoj administrativnoj jedinici. RS može postojati samo unutar BiH. Secesija ili ‘razdruživanje’ RS ne znači nezavisnost RS niti kraj BiH, nego znači kraj RS.“
A iz Evropske unije se čulo:
„Secesionističke ideje dovešće do još veće izolacije.“
Sad budi pametan gde to Republika Srpska ide – u nestanak, u izolaciju ili se, kao i obično, spašava Dodik da trguje i dalje? Biće da je sve to zajedno. Posebno kad sam videla sastav te radne razdružujuće grupe. Može biti da će ponuditi više od dve milijarde Federaciji BiH, o čemu je Dodik nadavno pričao gostujući vanredno na Face TV. U nedelju kad mu vreme nije bilo, s obzirom na njihovu programsku šemu, ali za tu priliku mogao je i ceo studio u Istočno Sarajevo. Uzgred budi rečeno.
Eh, reče Euripid davno: Kad slatkorečivi zlikovci ubede u nešto gomilu, veliki jadi zadese državu.
Stalno gledamo ljude koji su dobili moć i pozornicu putem politike kako iznose klevete, uvrede i povređuju ljudska prava ili dehumanizuju svakoga koga doživljavaju kao „različitog“. Najgore što se navikavamo ili smo već navikli na svet u kojem je empatija retkost, osećaj privilegovanosti je opšte mesto, a pohodom na moć i bogatstvo opravdava povređivanje drugih da bi se došlo do cilja.
Niko se više ne šokira, retko ko javno reaguje, a to znači da smo počeli sve to da smatramo normalnim. Kad takvom ponašanju damo dozvolu da se zapati (a jeste), mi ga podstičemo. Nasilnici bivaju nagrađeni zato što su nasilni. Najgore što s vremenom poverujemo u njihove uvrede i živimo u slepoj nadi da će se sve to rešiti samo od sebe i da će sve, onda, biti bolje.
Zašto podržavamo ovako toksične ljude?
Nauka kaže da je to iz nesigurnosti, te ako savladamo nesigurnost toksični ljudi više neće moći da nam nanose štetu. Ako otklonimo strah, lakše ćemo ih neutralizovati. Toksični ljudi vrebaju nesigurne. Ljudi sa stabilnom samosvešću ili prozovu javno toksičnu osobu zbog te njene arogancije, osećaja privilegovanosti, odsustva empatije, ili naprosto odu od nje. Kad si siguran u sebe, nemaš potrebu da dokazuješ vođi da si dovoljno dobar.
Dodik mi je, recimo, nekad izgledao kao oni izgrednici u razredu, koji prave skandale ili se glupiraju pred celim razredom dok im se druga deca dive i zavide im na toj drskosti, zahvalni kad im takvi ukažu pažnju. Nažalost, nismo razred i posledice njegovog glupiranja su nesagledive. No, pogodovale su mnogima iste fele kao i on – kopirali ga ili se upuštali u nadmetanje.
Toliko puta sam čula od inostranih predstavnika kako je on pragmatičan političar da mi se smučilo, jer svaki put sam isto pitala – kuda nas vodi njegov politički pragmatizam?!
U ime tog pragmatizma puštano mu je sve: nije on nacionalista, on to samo zbog glasačkog tela; nije on bahat, on to samo tako jer to narod voli; nije on loš, nego mu je loše okruženje, itd. Da ne nabrajam šta se sve čulo u ovih dugih 18 godina njegove neprekidne vlasti.
Ako nešto hoda kao patka, i kvače kao patka…?
Evo, neću računati prvi mandat. Tad je, kao, bio demokrata i prozapadnjak. A on što bogatiji, manje ima empatije, manje ga zanima sudbina drugih ljudi, a veći mu osećaj privilegovanosti. Biće da veruje da je stvarno bolji od drugih, da je važniji i da zaslužuje više.
A Bosna i Hercegovina je tipičan primer sredine gde se toksični, narcisoidni i bahati ljudi grupišu na vrhu zbog nedostatka empatije, zbog sebičnosti i arogancije. Šta ih se tiče javni interes ili javno dobro?!
Očito u našoj kulturi postoji slepa mrlja koja nam ne dozvoljava da vidimo posledice ili, čak, omogućava podsticanje ovakvih.
Kako se desilo da smo pristali da nam takvi određuju pravila ponašanja?
—————————————————————————————————————————————————————————————————————————-
Više od autora:
—————————————————————————————————————————————————————————————————————————
Preuzimanje tekstova Valtera je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora te postavljanje linka ka izvornom tekstu na http://www.valterportal.ba.
