Nema ama baš ničeg čudnog i iznenađujućeg u vesti da je na 33. rođendan Socijalističke partije Srbije (SPS) kao novi član glavnog odbora stranke promovisan jedan Milošević. Moglo je biti i na 35. ili 25. rođendan. To zaista nije ni važno osim što bi možda pre ili kasnije mnogi dobili potvrdu kontinuiteta sa politikom prvog predsednika – Slobodana Miloševića i to ne samo u ovom porodičnom smislu. Moglo bi se čak pričati i o dinastiji i to u partiji koja je nastala kao naslednica Saveza komunista, koja se sa dinastijama obračunala davno. Ali rano je još za takve ocene.
Reći će mnogi da je rano odmah osuđivati „malog“ Miloševića, inače unuka onog pokojnika pod lipom u Požarevcu, jer da o njemu trebaju suditi njegova dela, ali ako već pokazuje afiniteta ka politici, ili kako je to on rekao: „ovo je bila moja velika želja oduvek, baviti se društvom, samo što sam mislio da još nemam dovoljno godina za to, pa sam eto ipak čekao neki uzrast“, mogao je izabrati milion drugih načina. Ali ne, izabrao je ipak SPS, što ipak govori da je odlučio ići linijom manjeg otpora, već uhodanim stazama koje je njegov deda odavno postavio.
Možda se činilo u jednom trenutku da će SPS, na čelu sa Miloševićevim portparolom, Ivicom Dačićem, napraviti potreban zaokret, pa i otklon od prvog predsednika, ali isto tako se činilo da bi to mogao napraviti kasnije i Aleksandar Vučić, nakon napuštanja radikala i nakon formiranja Srpske napredne stranke.
Bilo je to u vreme vladavine Borisa Tadića i Demokratske stranke, kad je Tadić zarad o(p)stanka na vlasti sa Dačićem i SPS-om potpisao tzv. Deklaraciju o političkom pomirenju, sa čim je vratio u život Ivicu Dačića i SPS, nakon svega par godina izbivanja iz vlasti. Nije Tadić nametnuo Dačiću i SPS evropejstvo, no se sam srozao, barem u očima onih koji su u njemu videli neku nadu za Srbiju, pa bi se ova politička igra možda mogla gledati i kao na početak kraja njegove vlasti, jer isti taj Dačić mu je već na sledećim izborima okrenuo leđa i prilepio se Vučiću, Tomislavu Nikoliću i naprednjacima. To je bila prirodnija koalicija jer su se nakon više od 10 godina na vlast vratili isti oni koji su padom Miloševića, mislilo se, otišli u političku penziju.
Reč je bilo samo o pauzi, da se uzme daha.
„SENTIMENTI“ I RATNI ZLOČINCI
Ali grešili bi ako bi vraćanje Dačića i SPS-a, u kolo sa radikalima, gledali samo kao na povratak starim partnerima, ideološki bliskima jer odavno ideologije ne žive na političkom nebu Srbije. To da li se neko svrstava levo, ili desno, samo je stvar nekog političkog folklora, a sve je to obesmislio upravo Slobodan Milošević, deklarativno levičar, a praktično? Osetili ste to na svojoj koži.
I prizivaće Ivica Dačić, u razgovoru sa kolegama, iz nekadašnjih Yu republika, a sada kakvih, takvih država, saradnju, zapevaće i „Miljacku“, pa će malo zajahati na sentimentima i nostalgiji i taman kad možda pomislite da bi se dalo sa Miloševićevim naslednikom sarađivati, da je on ipak neki glas razuma, u isti onaj glavni odbor stranke primiće osuđenog ratnog zločinca – Nikolu Šainovića pa će reći: „Mislimo da je zaslužio, koji je dostojno branio Srbiju u Hagu”.
Jer zna Ivica Dačić da je Srbija i dalje ista ona prćija koju je vodio Slobodan Milošević, zna da ratni zločini i zločinci nisu problem, već naprotiv, da je to nešto što donosi političke poene u Srbiji. Isto tako zna i da ulazak Marka Miloševića, koji se ipak prvo deklariše kao unuk Slobodana Miloševića, a tek onda kao pravnik koga zanima međunarodno pravo, znači prikupljanje još kog političkog poena, što je posebno bitno u ovom burnom političkom trenutku kad je moguće raspisivanje izbora, te kad je Aleksandar Vučić najavio formiranje nekog pokreta, za koji mnogi misle da je način da se oslobodi SPS-a i Ivice Dačića, mada nije mu trebao ni nakon prošlih izbora.
Ali SPS Vučiću donosi i prorusku struju, jer se često suočava sa optužbama da je okrenuo leđa majci Rusiji. A ti sentimenti idu uz SPS i porodicu Milošević, pre svega mislimo na Mirjanu Marković, te na sina Marka, oca ovog spomenutog Marka juniora, koji su život nastavili, a u Mirinom slučaju i skončali, u Rusiji.
To je još jedan razlog zašto je Marko junior interesantan za SPS, a i Vučića koji poslednje vreme pokazuje zavidnu dozu simpatija prema pokojnom Slobodanu kome se najavljuje i gradnja spomenika u Rusiji.
OČEKIVANJA OD MARKA JUNIORA
E, sad, mali Marko ima tek 24 godine. I Ivica Dačić je bio mlad kad je došao na čelo stranke. Imao je 34 godine, a sa 25 je postao portparol stranke, tek koju godinu nakon što je Milošević, Slobodan, jelte, izgovorio onu: „Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.“ Znamo šta je usledelo posle. Bitke se i dalje vode. „One nisu oružane“, dodaćemo, a da li će takvih biti? Bilo bi neke nebeske pravde da Marko Milošević, junior bude taj koji će otkloniti svaku sumnju i strepnju, ali ne očekujmo previše. U žabokrečini koju znamo kao Srbija se ne iskače, ne štrči se. Tu se bude u gomili. I jeste da onda smrdi, ali je topla.
Zato se držimo mi proverenih „vrednosti“ – ratnih zločinaca, Kosova, Novaka Đokovića…
Govoreći u Skupštini Srbije, partner SPS-a, naslednik Arkana na čelu Stranke srpskog jedinstva, Dragan Marković – Palma, je rekao:
„Neko je rekao eto SPS 33 godine na vlasti. Pa oni su kao Novak Đoković. Đoković ima 36 godina. sve što su stariji oni su sve bolji. Ja putujem često po svetu i šta mi kažu – kako je Vučić, šta radi Novak Đoković i kako je Ivica Dačić“?
Najžalosnije od svega rečenog je što on putuje često po svetu. To mu je omogućio upravo Slobodan Milošević, a zatim i Ivica Dačić. A vi? Putujete li vi često po svetu?
Prošle su 33 godine od osnivanja. Kažu da su to Isusove godine. U te 33 godine Evropa je ostala bez granica. Uđete na Batrovcima i ne zaustavljate se do Atlantika. Ako vas puste. Popijmo onda za naredne 33 godine.
