Osim sve većeg broja antiratno aktivnih Rusa kojima Srbija ne produžava boravak, pažnju javnosti krajem maja privukao je i jedan Belorus, nakon odluke Višeg suda da se Andrej Gnjot ima izručiti beloruskim vlastima, nakon što je sedam meseci proveo u pritvoru.
Gnjot je uhapšen u oktobru 2023. na beogradskom aerodromu, na osnovu Interpolove poternice koju su izdale beloruske vlasti zbog optužbi za utaju poreza.
U iščekivanju odluke Apelacionog suda, Andrej je pušten iz zatvora i trenutno je u kućnom pritvoru gde smo i vodili razgovor, neposredno pre sat vremena koji su mu omogućeni da izađe iz stana i obavi potrebnu kupovinu.
Mnogi koji prate vaš slučaj nemaju puno informacija o vama, osim da ste bili novinar i da ste snimali reklame. Možete li nam reći nešto više o svom poslu u Belorusiji?
GNJOT: Novinarstvo je moja osnovna profesija. Mnogo godina sam radio za različite beloruske televizijske i radio stanice, ali i za desetine štampanih medija. Ali, na nesreću, novinarstvo je u mojoj zemlji u potpunosti nestalo, jer ono što viđamo u medijima nije novinarstvo, već propaganda. Stoga, ako želite da radite na televiziji ili radiju, morate pristati da budete u službi propagande. Ne smete pričati o socijalnim problemima, kao ni o brojnim drugim problemima kojih ima na desetine. Zato sam bio poprilično oprezan dok sam radio, a radio sam kao dopisnik nezavisnih medija, poput Radija Slobodne Evrope, za koje sam radio volonterski jer sam jedino tako mogao širiti vesti o protestima. Ako previše pričate – privučete pažnju, što nije dobro, i mislim da neki od njih nisu ni znali moje ime. To mi je omogućilo da ostanem u Belorusiji i 10 meseci nakon protesta.
A moja druga profesija je bila režiser reklama na televiziji. I kao takav sam bio poprilično poznat. To što sam bio poprilično popularan je bilo i dobro za mene jer je retko ko znao šta sam još radio. Osnovao sam veliku, unutar zemlje, veoma poznatu nevladinu organizaciju, sa još nekoliko sportista iz Belorusije.
Kada ste napustili Belorusiju i zašto?
GNJOT: Napustio sam je u junu 2021. Dobio sam poseban dokument od istražnog komiteta, koji je deo KGB strukture, što mi je bio znak da nešto nije u redu. Advokat mi je rekao da imam samo dva sata da spakujem ono što želim, da kupim avionsku kartu, kao i da moram da napustim Belorusiju čim pre.
Gde ste odlučili da odete?
GNJOT: Nisam imao vizu, a nisam baš imao ni vremena da razmislim. Bio je 14. juni 2021. i jedino što sam mogao kupiti je karta do Moskve gde imam i danas dosta prijatelja koji su opoziciono nastrojeni. Oni su mi pomogli u svemu. Živeo sam tamo dva meseca po različitim hotelima jer nisam imao novca. Morao sam da menjam hotele iz sigurnosnih razloga, a često su me smeštali u hotele da niko nije ni znao za to. Jedan od prijatelja je bukirao hotel na svoje ime, pa je meni davao ključ od sobe. To je smešna strana priče, a posle toga sam još godinu živeo u Moskvi.
Tu vas je zadesila agresija na Ukrajinu?
GNJOT: Tad sam bio na Tajlandu, a nakon te užasne agresije rekao sam sebi da je moj život na toj teritoriji završen i da mi nema povratka. Ne samo zbog sigurnosnih razloga, već i moralnih. Teško da bih mogao da živim više tamo, pa je ispalo da je to bila moga druga emigracija, nakon samo godinu. Ostao sam na Tajlandu, gde sam od 2006. godine često putovao i gde imam dosta prijatelja. Dobro poznajem zemlju i bila mi je kao drugi dom. Ali nisam mogao ostati večno.
Šta se desilo, kako ste onda odlučili doći u Srbiju?
GNJOT: Često sam odlučivao gde ću biti u zavisnosti odakle me pozovu da radim TV reklame. Možete da živite u Africi, ili Sjedinjenim Američkim Državama, ali ako imate posao, projekat u Australiji – morate putovati u Australiju. Tad si kao pevač koji ima turneju. Imao sam ponude iz Gruzije, Turske i Srbije, a kako sam već bio u Srbiji gde sam imao sjajno iskustvo, a uz to sam mislio da je zemlja 100 % evropska, veoma civilizovana zemlja, odlučio sam se da dođem tu. Zašto da ne? Mislio sam i da sam apsolutno siguran tu. I da mi je neko rekao da bi mi se ovo moglo dogoditi, ne bih mu poverovao.
Hteo bih da se vratimo na tren na život u Belorusiji. Spominjali ste proteste. Pretpostavljam da govorite o protestima nakon predsedničkih izbora, 2020. godine?
GNJOT: Da, ti izbori su bili noćna mora. Imali smo na desetine dokaza da su izbori u potpunosti pokradeni, da je Svetlana Tihanovskaja imala više od 80% glasova. Otkrili smo ogromne nepravilnosti na izbornim mestima, pa je beloruska vlada ugasila internet u čitavoj zemlji na puna tri dana. I ta tri dana su najcrnja tri dana ikada za moju zemlju, jer smo tokom ta tri dana prisustvovali brojnim torturama, nasilju na ulicama od strane beloruske vojske, policije, KGB-a, koji su bez ikakve zadrške mučili ljude na ulicama, kažnjavali ih, pa i ubijali, pucali na njih. Bilo je dosta krvi, eksplozija… Bio sam zgrožen, a nakon tri dana, kad je uključen internet, imali smo informacioni kolaps jer su svi počeli da dele ono što se dešavalo. Da si stvarno pobedio na izborima i da si stvarno naš predsednik, nikad ne bi počinio takvo nasilje u sopstvenoj zemlji, nad sopstvenim narodom. Ljudi su zato bili ljuti.
Nakon ta tri užasna dana, svi smo bili šokorani i nismo znali šta da radimo dalje. Protest su nastavile žene koje su izašle u belim haljinama sa crvenim cvetovima, koje niko nije dirao jer je bilo reč o ženama, devojkama. Tad smo shvatili da moramo da se borimo za Ustav, za sprovođenje zakona, ali na miran način i sa naše strane nije bilo nikakvih nasilnih akata. Niko nije prozor razbio, ni jedan auto nije zapaljen, dok smo sa druge strane stalno trpili nasilje. Čak su ubacili narandžastu boju u vodu kojom su prskali ljude kako bi obeležili ljude koji su bili na protestu, što podseća na neku fašističku zemlju. Obeležavali su nas kao Jevreje u kampovima. To čine i danas. Svaki politički zatvorenik u Belorusiji danas ima žutu oznaku. Deljenje te informacije je inače strogo zabranjeno i teško je proceniti koji je tačan broj političkih zatvorenika, ali mi procenjujemo da ih je trenutno oko 1.600 u zatvoru. To je neverovatan broj, i mislim da u modernoj istoriji Evrope tako nešto nije zabeleženo. Belorusija ima manje od 10 miliona stanovnika, a oko jedan million je pobegao iz zemlje, ne zato jer su to želeli, već zato jer su morali. To je ogromna tragedija za moju zemlju.
Kako gledate na reakcije, pre svega iz Evrope, na ta kršenja ljudskih prava?
GNJOT: Sve bi se moglo rešiti sankcijama, ali mi sa evropske strane za sad dobijamo samo njihovu duboku zabrinutost. Čak se i šalimo na taj račun, pa ako neko umire, ili mu se desi nešto lose, kažemo da smo duboko zabrinuti zbog toga. Šalu na stranu, ključna stvar je trgovina, koja nije prestala.
Mnogi povezuju vaš slučaj sa bliskošću Beograda i Moskve. Vas ipak ne proganja Putin?
GNJOT: Ne. Rusija čak nije znala šta da radi sa Lukašenkom jer svi znaju da Rusija i Putin mrze Lukašenka, ali Putin ga treba jer žele da aneksiraju našu teritoriju, što su skoro i učinili. Mi čak ne možemo da pričamo beloruski jezik u našoj državi. Ako čuju da govorimo beloruski smatraju nas protivnicima. A velika je razlika između dva jezika, kao i između kultura dva naroda. Imao sam smešnu raspravu sa policajcima u zatvoru koji su mi govorili da sam Rus, pa sam im ja rekao da su onda oni Albanci. Kad su rekli da nisu Albanci, nego Srbi, onda sam im rekao da je tako i sa mnom, da nisam Rus nego Belorus.
Spominjali ste to udruženje sportista koje ste osnovali. Ko su članovi i kako ste vi tačno povezani sa sportistima?
GNJOT: Imam jako dobru prijateljicu koja je košarkaška legenda u Belorusiji. Igrala je čak i u WNBA. Mnogo godina se znamo i često smo išli zajedno na proteste. Išli smo zajedno na proteste ispred jedne fabrike u Minsku, kako bi podržali radnike u štrajku jer su ih policija i KGB pritiskali da zaustave štrajk. Davali smo radnicima cveće i papir na kom su ispisana njihova prava, kao i adresu organizacije koja im može pomoći protiv represije. Bio je to poprilično uspešan štrajk, pa iako su ljudi bili uplašeni represijom, videli su da postoji neverovatna solidarnost među građanima jer se borimo samo da živimo u normalnoj državi. Ne želimo diktaturu, želimo samo da se pridržavamo našeg Ustava i zakona, a oni su isti za sve – od predsednika do radnika.
Primetio sam tad koliko svi poštuju tu moju drugaricu, pa da čak i policajci spuštaju naoružanje kad je vide. Znam da su mnogi sportisti pod velikim pritiscima, represijom, jer sistem u Belorusiji na njih gleda kao na lutke, vojnike sistema koje koriste za propagandu. I ako javno iskažeš stav o izborima, samo najure ljude, otkažu im stipendije, a neki su čak i primorani da vrate novac koji su dobijali godinama unazad, što je nemoguće. Zato smo Elena i ja, uz još jednog prijatelja koji će nam se pridružiti kasnije, odlučili napraviti neku vrstu organizacije, skoro kao sindikata, jer sport spaja ljude, sport radi za ljude, a mi smo morali da se borimo za ljude. Pozvali smo još neke sportiste. Na kraju ih je bilo 12, plus ja.
Dobro, to je kao 12 apostola i Isus?
GNJOT: Da, ali sve se desilo sasvim slučajno. Nikad nam to nije bilo na pameti, ali eto…Dakle, nas 13 je organizovalo potpisivanje otvorenog pisma vladi, koje je potpisalo više od 2.000 sportista. Tražili smo od vlade najjednostavnije stvari: Da prestanu sa nasiljem na ulicama, da organizuju nove, transparentne i poštene izbore, kao i da se pridržavaju Ustava i zakona. Ništa više. Zato su nas stavili na listu ekstremista.
I gde su sad svi ti ljudi?
GNJOT: Deset je pobeglo iz zemlje, zbog sigurnosnih razloga. Samo troje ih je ostalo. Jedan je u zatvoru, drugi je u kućnom pritvoru, a treći sarađuje sa KGB-om. To je statistika.
I na kraju, borili ste se za prava svog naroda, rizikovali život i sad morate da se borite za sopstveno pravo, pre svega da vas ne vrate u Belorusiju gde vam je život ugrožen?
GNJOT: Da, izgubio sam zdravlje, fizičko i psihičko, i sad se borim za pravo na život, što je pomalo smešno i neverovatno. Nikad nisam pomislio da bi ovo moglo da mi se desi. Činim sve što mogu, ali nikad nisam bio u ovakvoj situaciji. Nemam iskustva s ovim, a i ne znam baš ljude koji su imali ovakvog iskustva. Podrška mi stiže od svih naših ljudi koji su pobegli, pokušavam da dobijem pomoć od ambasadora zemalja EU, nekih političara koji bi otvorili oči Srbiji jer sam siguran da Srbija ne bi smela da se vrati u mračno doba.
Da li vam se promenila percepcija Srbije, u međuvremenu?
GNJOT: Iskreno, nije. Mislim da je ovo samo jedna velika greška. Pričao sam sa dosta Srba, čak i u zatvoru, i svi me podržavaju.
Da li ste zatražili azil?
GNJOT: Jesam. Videćemo šta će biti. Treba da znate da mi je ovih sedam meseci u potpunosti uništilo život. Uništilo mi je karijeru, kao režisera, kao novinara, jer nisam ništa mogao da pratim. Ne znam šta se dešava van svega, a teško je sve te nove informacije skladištiti odjednom. Trenutno sam niko i ništa. Moja porodica ima ogromnih finansijskih problema jer me pomažu. Svaki korak koji ovde načinim znači plaćanje ogromnih suma novca. Za svaki papir moram da plaćam, a ne mogu da radim i zarađujem. Ljudi nekad kažu da novac nije sve, ali u mom slučaju novac mi može spasiti život jer sve plaćam.
Očekujete da vas ipak neće izručiti?
GNJOT: Ne očekujem ništa osim lične bezbednosti, za sad. Zato ću morati da sednem i mirno razmislim šta ću sa životom koji ću morati da započnem od početka, od nove čiste stranice. Moj život nikad neće biti isti kao što je bio.
———————————————————————————————————————————————————————————————————————–
Čitajte još:
NAKON SLIKA KATAKLIZME: Tužilaštvo KS otvorilo istragu o ekocidu na Crnom vrhu kod Tešnja
————————————————————————————————————————————————————————————————————————Preuzimanje tekstova Valtera je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora te postavljanje linka ka izvornom tekstu na http://www.valterportal.ba
