NEVEN ANĐELIĆ: Kako je “Trumpov tornado” ohrabrio evropske autokrate

„Trumpov tornado promijenio je svijet u samo nekoliko sedmica”, poručio je mađarski premijer Viktor Orbán na skupu krajnje desnih nacionalista „Patriote za Europu“.

Kako judeo-kršćanska mitologija spominje šest dana koliko je božanstvenom biću navodno bilo potrebno da stvori svijet, očito je da Trump nije baš tako moćan čak ni u očima patriota, ali je, u njihovoj interpretaciji, najbliža pojava bogu u novijoj istoriji.

„Još jučer smo bili heretici, sada smo mi mainstream“, poentirao je radikalnost promjene Orbán.

Ushićenje je iskazao i Milorad Dodik  uviđajući iz Banjaluke da „Evropa se mijenja. Evropa se vraća sebi. Glas razuma i slobodarskog duha ponovo jača zahvaljujući okupljanju lidera poput Viktora Orbána, Marine Le Pen, Geerta Wildersa i Mattea Salvinija na ‘Patriots for Europe’ skupu u Madridu.“

Pitanje je, međutim, je li moguće povezati socijaldemokratu ili nacionalistu iz Aleksandrovca sa ovim nizom patriota ili nacionalista.

Skoro svaka partija ili lider grupe „Patriota za Evropu“ pružila je ponešto da privuče simpatije u Bosanskoj krajini.

Paranoja Marine Le Pen zbog imigracije i porasta broja muslimana u Francuskoj potencijalno je ključna za iskaz simpatija.

Antiislamistička histerija Wildersa spada u istu grupu stavova. Salvinijeve simpatije prema Putinu su također nešto blisko „socijaldemokrati“ iz RS-a.

Tranzicijski milioni bivšeg češkog premijera Andreja Babiša skupljali su se paralelno sa političkim angažmanom. Mandat za formiranje vlade u Austriji Herbertu Kicklu, mora biti blizak idejama popularnim u Banskom dvoru.

Međusobne kontradikcije u programima nekih partija najočitije su u separatizmu belgijske Vlaams Belang stranke i centrizmu španskog Voxa. Vezuje ih društveni konzervativizam, otvoreno ili latentno anti-evropejstvo, glorifikacija Donalda Trumpa i usvojeni moto „Make Europe Great Again“, ali odnos prema centralnoj državi je dijametralno različit.

Krajnje desna portugalska partija CHEGA!, što bi prevedeno značilo Dosta!, sugeriše da bi Dodikovi socijaldemokrati mogli biti na suprotnoj strani barikada s Portugalcima, jer SNSD nije bio blagonaklon prema parolama DOSTA! u susjednoj Srbiji. Osnivač portugalskih nacionalista bio je član portugalske socijaldemokratske partije što inicira pomisao na sličnosti sa Dodikom –  od socijaldemokratije ka nacionalističkoj desnici. Na kraju, niti SNSD nije više članica Socijalističke internacionale, dok su portugalski socijaldemokrati uprkos imenu oduvijek bili na političkoj desnici.

Sve ovo zajedno navodi na logičan izbor i oduševljenje Milorada Dodika skupom u Madridu. Uprkos više kontradikcija između partija, programa i ideja, zajedničko im je protivljenje mnogim evropskim vrijednostima za šta su spremni ući u skupni projekat žrtvujući neke od sopstvenih ideja. Međutim, ovo je grupa partija iz zemalja članica EU i njihov skepticizam prema integracijama narastao je tek nakon članstva i beneficija koje su stigle iz Bruxellesa.

Trijumfalističke poruke ostatku evropskih društava, nacionalisti (službeno se nazivaju patrioti) su poslali nešto više od dvije godine nakon manje uspješnog okupljanja, također u Madridu. Ovog puta više nije bilo spekulacija o potencijalu, već je snažno iskazano prisustvo, sada i ovdje – u Evropi – radikalne, nacionalističke desnice.

Dvije osnovne stvari učinile su promjenu raspoloženja raznorodnih nacionalista Evrope – rezultati izbora za evropski parlament sredinom prošle godine te pobjeda Donalda Trumpa krajem 2024.

Znači birači s obje strane Atlantika u funkcionirajućim liberalnim demokratijama promijenili su svoje stavove i odnos prema političkim elitama. Parlamentarna grupa Patrioti za Evropu sada je treća najbrojnija u predstavničkom tijelu Evropske Unije, iza već dvadesetak godina dominirajuće desno-konzervativne grupe Evropska narodna partija te njihovom pandanu lijevo od političkog centra, Evrope socijalista i demokrata.

Ove dvije velike političke grupe bile su decenijama iskaz stabilnosti u većem dijelu Evrope te su prevenciju naglih, revolucionarnih promjena, iskazivale pažljivim politikama i procesima koji su nalikovali liberalno-demokratskim sveuključujućim društvenim potrebama, a zapravo su ostavile utisak da su uglavnom zadovoljavali potrebe elita.

Tokom mirnih i prosperitetnih perioda i evropske mase su profitirale od tih postupaka, ali u godinama krize, mase su plaćale danak dok elite nisu jednako bolno osjećale teže ekonomske i društvene intervale.

Ovakve utiske je podijelio Viktor Orbán 2014. godine čuvenim govorom veličajući neliberalne demokratije i apostrofirajući uspješniji prolazak kroz globalnu finansijsku krizu režima i sistema u Rusiji, Turskoj, Singapuru, Indiji i Kini te nagovijestio gradnju takve države u Mađarskoj. On tada nije odbacio neka od temeljnih načela liberalizma poput slobode, ali je „uključio drugačiji, poseban, nacionalni pristup“. Orbán je naglasio svoju politiku da „barem 50 posto finansijskog sistema mora biti u mađarskim rukama. Ne u rukama države, vec u mađarskim rukama.“

Prevede li se koncept u bilo koju drugu zajednicu, lakše je shvatiti politike autokratskih vođa bilo gdje u svijetu. Od države prema nacionalnom, ali ne bilo kojem nacionalnom već podobnom i od nacionalnog vođe probranom i podobnom.

Demokratska reakcija u vidu populizma pokušavana je još od uvođenja izbora za članove Parlamenta Evropske ekonomske zajednice 1979. ali je njena uspješnost odlagana bilo birokratijom u Bruxellesu, bilo neuspješnošću samih alternativnih političkih opcija.

Demokratski deficit evropskih integracijskih politika bio je očit u maloj i često nebitnoj ulozi evropskih parlamentaraca. Ponovno, relativni ekonomski prosperitet nije previše bunio mase, ali su se postepeno nudili „narodni tribuni”.

Kratkoročne promjene u Evropi markirala su već pomenuta dva događaja – izbori za EU parlament i američkog predsjednika 2024.

Dugoročne promjene u Evropi bolje je sagledati kroz politička zbivanja u Austriji 1999. te Bruxellesu i Strasbourgu 2007.

Na parlamentarnim izborima 1999. austrijska Partija slobode osvojila je više od četvrtine glasova i ponukala jednu od dvije tradicionalno vladajuće partije – Narodnu partiju Austrije – da sa njima kreira koalicionu vladu u Beču. Preostale članice EU pokrenule su bojkot Austrije zbog uključenja radikalnih nacionalista u vlast. Kada je ista partija postala dio vlasti 2019. godine, bojkota nije bilo, a trenutno njen lider ima mandat da kreira nacionalnu vladu kao dominantna snaga u austrijskoj politici.

U četvrt stoljeća Evropa se radikalno promijenila, od stroge distance od neofašističkih i post-fašističkih partija, do uključenja u familiju evropskih političkih grupa. Talijanski neofašisti su bili prvi uključeni u neku nacionalnu vladu još 1994. ali je neprincipijelnost eurokrata tolerisala taj potez. I Giorgia Meloni je od post-fašiste postala jedna od vodećih evropskih „konzervativnih“ političarki tokom 2020-ih.

Veliko snaženje radikalno desnih partija na evropskom nivou očituje se i u skoro anegdotalnom incidentu u parlamentu kada je Alessandra Mussolini, unuka fašističkog diktatora i članica ekstremno desne parlamentarne grupe Identitet, tradicija, suverenitet izjavila da su Rumuni kriminalci, na šta su njene kolege iz partije Velika Rumunija napustile članstvo i grupa se raspala.

Dakle, prije osamnaest godina, krajnja nacionalistička desnica je pokušavala, uglavnom neuspješno, da se organizuje u evropskom parlamentu, dok je danas samo jedna od više takvih grupa.

Patriote Evrope su treća po brojnosti parlamentarna grupa, odmah iza njih je Evrope konzervativaca i reformista (sa Braćom Italije, te poljskom Pravo i pravda), dok je najmanja organizovana grupa u evropskom parlamentu ona suverenista (sa njemackom AfD – Alternativa za Njemačku). Ove tri grupe raznorodnih nacionalista zajedno imaju samo jedno mjesto manje od dominantne Euvropske narodne partije.

Dok je Predsjednik Republike Srpske otvoreno iskazao oduševljenje skupom u Madridu i promjenom odnosa na globalnoj i evropskoj političkoj sceni, ostatak bosanskohercegovačkih političara nije reagovao na madridsko okupljanje.

Rijetke su partije sa članstvom u međunarodnim ideološkim konglomeratima. SDP je dio socijalističke internacionale, Naša stranka one liberalne, a HDZ, kao i onaj sa brojkama u nazivu, PDP, SDA, te po nekim podacima i SDS, su u Evropskoj narodnoj partiji.

Samozauzetost unutarnjim pitanjima koje bilo kakva forma koalicije u BiH ne uspijeva riješiti, otklanja pogled na potencijalno tektonske promjene u Evropi koje Dodik uočava i nada se šansi za sopstveni projekat.

Previd mu je, doduše, da s izuzetkom belgijskog Vlaams Belang, sve ostale nacionalističke partije Patriota Evrope zagovaraju jačanje nacionalnih država iz kojih dolaze i centraliziranje nacionalnih vlasti. Nacionalno je u ovoj interpretaciji državno, a država je nacija.

Veličanje nacija u Madridu je upereno u osnaživanje nacionalnih država, a ne etnija ili sup-državnih entiteta. Bosna i Hercegovina je država, a Srbi, kao i Hrvati i Bošnjaci, su etnija u BiH.

——————————————————————————————————————————————————————————————————————–

Čitajte još: 

KOLEKTIVNO DJELOVANJE ILI ZABLUDA: U BiH ni bojkot ne može da bude normalan

TONI VUKADIN, FUNKCIONER NIP-a: U sukobu interesa za godinu zaradio blizu 135.000 maraka

——————————————————————————————————————————————————————————————————————–

Preuzimanje tekstova Valtera je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora te postavljanje linka ka izvornom tekstu na http://www.valterportal.ba

——————————————————————————————————————————————————————————————————————–

——————————————————————————————————————————————————————————————————————–

PODRŽITE NAS – jer mi istražujemo za vas!