Maramica svilenica, lepršava mala,
kolo vodi Željkica, pa Mileta zvala
Da prilagodim tekst pesme trenutku. Ta velikodušnost građana Republike Srspke nadaleko je čuvena. Nema tog patriotizma, nema takve širokogrudosti i odanosti kao što su poreski obveznici Republike Srpske da snose komplet troškove voljenog vođe i njegove svite na otvaranju Olimpijade, pa na utakmicama (bez pratećih važnih događaja, naravno), a on zauzvrat, tako hrabro kao da je sama Jovanka Orleanka uzdigla ruke, sa obe podignute šake i sa maramčetom u njima na kojem piše Republika Srpska.
Suzu pustili svi. Takva hrabrost viđena nije! A u pozadini Ajfelov toranj. Nekako Milorad bio mali, malecki, valjda što je toranj veliki, veliki. Ali, maramče je delovalo impozantno za sve naše pare. Svet sa pažnjom gledao i uzdrhtao od tolike odlučnosti poreskih obveznika, sirotinje, starih i bolesnih da maramčetom prskose svetu.
Eh, malo većim maramčetom mahao je na utakmici Srbije i SAD u košarci. Pardon! Zastava, nije maramče. Izvinite. No poruka je ista za sve pare sirotinje raje, koja se zulumu belosvetskom usprotivila maramicom svilenicom – manjom ili većom.
Ja još brišem suze ganuća. Za sve one budale koji se dive takvim potezima dok im zavlači ruku u džep. Ponekad me duša boli za njihovom nestalom pameću. Otišla i nikada se očito vratiti neće.
I tu još jednom zapevajmo onu staru, “Maramica svilenica”, sa posebnim osvrtom na strofu:
Sindžirići čagrljali ako ali,
I momci su čavrljali ali nisu znali
Kazali me diki iki, iki, iki,
A moj dika ćuti neće da me ljuti.
Čemu ovo iki iki iki u pesmi? Pa, i iz istih razloga kao i Deklaracija o srpkom narodu u vreme litijuma, besparice i nikada goreg ugleda u svetu – rimuje se, a ne znači ništa.
Pustio je veliki predsednik malog predsednika u Francusku i još mu kartu za košarku nabavio. Nek’ se mali igra, jer veliki, kako sam reče, ima državne obaveze. Mali nema nikakve, osim da maše maramčetom. Sve ostalo odrade koalicioni partneri za njega, a Ameri malo protiv njega. Malo. Nije puno.
Te da ovom prilikom maramicom zalepršam i ja ovima što me pitaju zar sam, zaboga ja, kao ekonomista (čuj kao?!) za sankcije?
Prvo, što me to niste pitali kada je bruka ljudi osvanula pod sankcijama, a vi ni prstom mrdnuli niste?
Drugo, nisam ni za kakve sankcije, ali ih nisam pisala ja, ni uvodila ja, za razliku od većine vas koji ste uveli sankcije meni odavno!
Treće, žao mi je ljudi uvek. Naglašavam ljudi. Većina vas ne spada u tu kategoriju, i nije mi vas žao.
Četvrto, svoj glas ću podići za sve one koji nisu pljunuli, u blato uvaljali ovo nas malo što i dalje nešto pišemo i upozoravamo. Za ostale ni mrtva! Mislite o tome šta hoćete. Decenije nepodobnosti su iza mene i znam šta govorim.
Kuknjava kako se, zaboga, nevladinići ne oglašavaju o novinarima koji su ostali bez posla zbog sankcija može da završi i drugačije – zaposlite ih u vaše medijske kuće. Niko vam neće zameriti. Treba ljudi da rade i prežive. Evo, i oni vladinići što imaju portale neka uzmu bar po jednog ili jednu. Da ne govorim o onima što su napravili kao neke PR kuće i već prve godine ostvarili prihod od milion maraka. Takvi mogu makar pet osoba od onih 80.
Da ne nabrajam dalje, nema potrebe. Posla ima ko hoće da radi, zar ne? Ovo sam se samo osvrnula na probleme iza maramice svilenice republikosrpskijanske lepršave male.
Ova maramica svilenica me i samu inspirisala na velika dela. Recimo, da pokrenem liniju izrade brushaletera sa istima natpisom kao na onoj svilenici, a kojima bi dame u patriotskoj egstazi mahale ili ih bacale pred vođu. Svet bi slikao, a aktivistikinje pohvalile. Ili da se vezom uradi natpis na štitnike za muškarce – kao poslednja linija odbrane od niskih udaraca.
Patriotski, praktično, a naše. Zatim, u svetlu onog predloženog zakona da se krivično odgovara sa susrete sa predstavnicima neprijateljskih država, ja upadnem u jednu od tih ambasada sa borbenim pokličem i maramčetom u rukama. Po dva osnova hrabrost – kršim zakon mile Republike Srpske, a izlažem se odmazdi te ambasade. Da mi bistu za života uradi zahvalno stanovništvo.
Eeee, ima i ona pesma da je mara, mara, maramica ostala u travi i da bismo se i mi izgubili da se nismo zagrlili. Sve su to stare pesme, naravno. Mlađe generacije neka guglaju.
Izgubljeni smo odavno, jer zagrlili se nismo i: “sve se plašim, pitaće me nana, kćeri moja gde ti je marama…”
Eno je u Parizu, za sve naše pare.
————————————————————————————————————————————————————————————————————————
Više od autora:
———————————————————————————————————————————————————————————————————————–Preuzimanje tekstova Valtera je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora te postavljanje linka ka izvornom tekstu na http://www.valterportal.ba
